Mnogima je odlazak u dom za starije i nemoćne jedan od najtežih životnih koraka, a stvarna iskustva boravka u takvim ustanovama sve češće dolaze do javnosti.

Svoju je priču odlučila da podeli i 65-godišnja penzionerka Tanja koja je bila krajnje razočarana uslovima u jednom privatnom domu u Hrvatskoj pa se premestila u drugi.

Ogorčena situacijom u jednom skupom staračkom domu u Hrvatskoj, 65-godišnja čitateljka Tanja svedočila je o svom iskustvu za Moje Vrijeme.

“Živela sam sama u kući i jedne noći prošlog leta htjela sam popiti vode. Kako sam se pridigla iz kreveta, uhvatila me slabost, pala sam na pod i najpre otpuzala do ulaznih vrata kako bi ih otključala, a potom sam se odvukla do telefona i zvala pomoć svih koje sam se setila.”

“Sva sam drhtala, jedva sam govorila. Nakon tri sata došla je hitna i odvezli su me u jednu zagrebačku bolnicu. Nakon nedelju dana iz bolnice su me gotovo nepokretnu dovezli kući. Te sam večeri, u strahu da se užas ne ponovi, ulazna vrata ostavila otvorena. Kad sam sutradan uvidela da neću moći sama dalje i da sam posve nesigurna na nogama, prihvatila sam prvi slobodan dom za starije i nemoćne koji me hteo odmah primiti. Naravno, privatni”, opisuje svoju situaciju gospođa Tanja.

“Taj dom košta 1.500 eura mesečno. Upravnik je insistirao da platim unapred pa sam odlučila odmah uplatiti za narednih pet meseci misleći da ionako nemam drugog izbora nego ostati tamo. Dom je pak bio iskustvo za sebe i nemam ništa lepo da ispričam”, priča ova penzionerka.

“Obroci su bili oskudni i bez ukusa. Posteljinu su menjali jednom mesečno, a kupali smo se svakih 10 dana. Nisam mogla u toalet pa sam bila u pelenama. Menjali su mi ih tri puta dnevno bez obzira na to koliko sam dugo bila u fekalijama koje su mi nagrizale kožu. Nas u pelenama uopšte nisu mazali s kremama”, opisuje stanje u domu.

Potom kaže da je osoblje uvek bilo u žurbi.

“Kad god bih ih pristojno pozvala, vikali su ‘samo malo, vidite da radimo nešto drugo’. Konstantno su imali neke izgovore. Za doručak smo dobijali dve tanke kriške hleba s nekim tankim namazom uz decilitar i po čaja. Voća uopšte nije bilo. Dečko koji je prao podove je, uz ostalo osoblje, radio i u kuhinji”, opisuje situaciju u tom domu.

Prekinut ugovor, nova uplata

“Povremeno sam naručivala hranu iz dostave. Nakon nekoliko meseci sam malo ojačala i odlučila da se vratim kući. Ali, na moju veliku žalost, ubrzo sam opet izgubila osećaj u nogama. Budući da sam platila toliko unapred, a još nije bilo prošlo pet meseci od mog upisa, nazvala sam taj isti dom. Imali su slobodno mesto, ali mi je upravnik kazao da je mojim napuštanjem doma prekinut ugovor i da sam u situaciji kao da ništa nisam platila. Bila sam primorana ponovo uplatiti 1.500 eura za mesec koji sam već platila. Podići ću tužbu, pa šta bude”, najavljuje Tanja.

Za kraj otkriva da je u međuvremenu našla jeftiniji dom i preselila se u njega. “Sestre su i ovde naoštrene, a toplu vodu za čaj je nemoguće dobiti. Ni tu nije higijena kakva smatram da bi trebala biti. Eto, takva je moja sudbina”, zaključila je ova razočarana penzionerka.