U Srbiji je prosečna penzija ispod polovine prosečne potrošačke korpe (koja iznosi preko 100.000 dinara), zbog čega sve veći broj starijih nastavlja da radi i nakon penzionisanja.
Prema nekim procenama, nedostatak radnika na tržištu ali i kućni budžet popunjava između 50.000 i 100.000 penzionera.
Tačan broj penzionera koji rade nemaju ni poslodavci ni država, iako bi se moglo doći do podatka bar za one koji nastavljaju da uplaćuju poreze i doprinose, pa se ipak smatra da je broj daleko veći od ove procene.
Posle penzionisanja najviše rade pripadnici policije, BIA, vojske... Njih angažuju razne institucije, oni rukovode obezbeđenjem i većina radi preko ugovora o delu, ili je u radnom odnosu ako su u nekom većem sistemu, kazao je predsednik Sindikata penzionera Srbije „Nezavisnost” Miloš Grabundžija za mesečnik Biznis i finansije.
Najmanje penzionera je, kako je naveo, angažovano u proizvodnji jer su oni „ishabani“ tokom radnog veka, pa zdravstveno nisu sposobni da rade takve poslove. Ako to i čine, obično je reč o nekoj nadnici, majstoriji ili čuvanju dece i strarijih ljudi, što se nigde ne evidentira.
Dodatne prihode mora da obezbedi i 62.000 ljudi sa penzijom manjom od 10.000 dinara, a to su uglavnom poljoprivredni ili porodični penzioneri, dodao je.
U Srbiji očekivano trajanje života posle 65. godine, odnosno period u kom se koristi penzija, iznosi 14,8 godina za muškarce. To je 4,5 godina manje nego u zemljama EU, osim u Bugarskoj i Letoniji gde je taj period još kraći, dok je za žene 17,3, godine, manji nego u bilo kojoj od zemalja EU.
I dok u sistemu socijalne zaštite ima prostora za poboljšanja, kod penzionog sistema, koji se takođe finansira iz tekućeg rada i delom iz budžeta, mogućnosti su manje.
„Naš sistem je prilično usaglašen sa evropskim sistemima, iako su oni istorijski različito nastajali. Penzioni sistemi generalno su ugroženi jer se pomerila granica očekivanog trajanja života, pa je sve učestaliji pritisak da se poveća i propisana starosna granica za odlazak u penziju. Kod nas, period deficita potrošnje u odnosu na prihod od rada tokom životnog ciklusa traje dugo, jer se u radno aktivno stanovništvo ulazi kasno, u proseku tek u 27. godini i izlazi već sa 58, a u Švedskoj, na primer, sa 64 godine. U proseku, suficit traje 31 godinu ili dve godine kraće od evropskog proseka”, kazala je profesorka FEFA fakulteta Gordana Matković.
Ona je navela da se u periodu od 2009. do 2019. godine prosečan radni staž novih korisnika starosne penzije u Srbiji spustio za muškarce sa 36 na 32 godine, dok kod žena nije mnogo varirao i kreće se oko 30 godina.
U Srbiji je starosna granica za penzionisanje, uz najmanje 15 godina radnog staža, 65 godina za muškarce i 63 godine i deset meseci za žene. Pritom, starosna granica za penzionisanje žena se postepeno pomera, kako bi se do 2032. izjednačila sa uslovom propisanim za muškarce.
Ta granica nije niska, smatra Matković, posebno ako se ima u vidu očekivano trajanje života koje je u Srbiji znatno ispod evropskog proseka.
Kao i u Srbiji starosna granica od 65 godina za muškarce je uslov za penziju u osam zemalja EU, deset država, mahom ekonomski razvijenih, ima starosnu granicu do 67 godina, a ona je niža u devet zemalja CIE. U gotovo dve trećine zemalja EU, starosna granica za žene viša je u rasponu od dve do četiri godine.
„Nisu moguće velike strukturne promene kojima bi se prešlo iz sistema u kom visina penzije zavisi od visine uplaćenih doprinosa, na model manjeg izdvajanja tokom rada uz garanciju samo bazične penzije, na primer 25.000 dinara. Jer, u sadašnjem sistemu ljudima je nametnuto da plaćaju visoke doprinose i ne može im se posle odrediti bazična penzija. To je neprihvatljivo“, ocenila je Matković.
Kako je ukazala, da se u startu znalo da će penzije biti male, država je morala da naplaćuje i znatno niže doprinose a ljudi bi se drugačije organizovali, na primer kroz privatne fondove.
„Nije moguće ni da se isplaćuju ovako formirane penzije, a da se mladima koji počinju da rade odrede minimalna izdvajanja za penzioni fond, uz garanciju samo bazičnih primanja kada odu u penziju. To bi stvorilo veliku rupu u penzionom fondu, koja bi morala da se nadoknađuje iz budžeta narednih 40 godina“, objasnila je Matković i dodala da je svaka iole dramatičnija promena penzionog sistema veliki tranzicioni trošak.
Ono što po njenim rečima jeste moguće, to su fina poboljšanja postojećeg sistema, što rade i druge evropske zemlje.
Većina njih je preduzela mere i da se sveobuhvatnije zaštite stare osobe koje nisu ostvarile pravo na penziju. Određuje se minimalna naknada neophodna za život koja je ispod minimalne penzije, a često se pomera i starosna granica za ostvarivanje tog prava, recimo nakon 70. godine života. To se isplaćuje iz budžeta, ne iz penzionog fonda, jer osnov nije iznos uplaćenih doprinosa.
„Sve zemlje se bore sa pritiscima na penzione fondove. Postoje mehanizmi koji stimulišu ljude da rade i posle dostignute starosne granice. To je sistem bonusa koji funkcioniše u više evropskih zemalja ali ne i kod nas, dok u većini država, kao i u Srbiji, ako se ranije ode, penziju umanjuju penali. Negde su trajni, negde samo do perioda kad se dostigne starosna granica. Ali, to se određuje nakon opsežnih i detaljnih istraživanja, dok kod nas takvih analiza nema”, zaključila je Matković.
