Ljudi koji više vremena provode učeći imaju tendenciju da razviju veće „kognitivne rezerve” u mozgu što im omogućava da se duže odupiru ranim simptomima demencije.
Međutim, ova naizgled pozitivna karakteristika ima i svoju tamnu stranu, piše Daily Mail.
Analiza uzoraka iz 261 studije, od kojih se 36 posebno fokusiralo na obrazovna postignuća, dala je zanimljive rezultate.
Naime, ovo istraživanje je otkrilo iznenađujuću vezu između nivoa obrazovanja i očekivanog životnog veka nakon dijagnoze demencije.
Podaci pokazuju da se za svaku dodatnu godinu formalnog obrazovanja očekivani životni vek nakon dijagnoze demencije smanjuje za otprilike dva i po meseca.
Ovaj nalaz, iako paradoksalan na prvi pogled, ukazuje na to da viši nivoi obrazovanja, iako generalno povezani sa boljim zdravstvenim ishodima, mogu imati neočekivane implikacije kada je u pitanju napredovanje demencije.
Važno je napomenuti da ovi rezultati ne umanjuju vrednost edukacije, već ukazuju na složenost odnosa između kognitivnih rezervi, obrazovanja i toka neurodegenerativnih bolesti, prenosi Slobodna Dalmacija.
Holandski istraživači sa Erazmus univerzitetskog medicinskog centra u Roterdamu, predvođeni timom stručnjaka iz oblasti neurologije i gerontologije, detaljno su proučavali ovaj intrigantni fenomen, koji su nazvali „paradigma kognitivne rezerve“.
Njihovo opsežno istraživanje, koje je uključivalo analizu hiljada slučajeva demencije tokom nekoliko decenija, pruža fascinantan uvid u vezu između obrazovanja i progresije ove bolesti.
Rezultati jasno pokazuju da visokoobrazovani pojedinci poseduju znatno veću sposobnost kompenzacije početnih neuroloških oštećenja, što im omogućava da funkcionišu duže bez vidljivih znakova bolesti.
Međutim, ova očigledna prednost krije paradoks: kada se simptomi demencije konačno ispolje kod ovih osoba, bolest je već dostigla uznapredovalu fazu.
Njihov mozak je toliko dugo uspešno nadoknađivao štetu da je, kada konačno podlegne naletu bolesti, već pretrpeo znatno veće štete nego što bi to bio slučaj kod manje obrazovanih ljudi.
Posledično, vreme preživljavanja nakon postavljanja dijagnoze je značajno kraće kod visokoobrazovanih pacijenata, što predstavlja izazov za medicinsku zajednicu u pogledu pravovremenog otkrivanja i lečenja demencije kod ove grupe pacijenata.
Istraživanje je pokazalo značajne razlike u očekivanom životnom veku nakon postavljanja dijagnoze, pri čemu su muškarci sa dijagnozom u dobi od 65 godina živeli u proseku 5,7 godina, dok su žene sa dijagnozom u istoj dobi živele u proseku osam godina.
U slučaju dijagnoze sa 85 godina, muškarci žive još 2,2 godine, dok žene žive još 4,5 godine.
Stručnjaci ističu važnost održavanja mozga aktivnim tokom celog života i ističu da redovno rešavanje ukrštenih reči, brojčanih zagonetki i drugih mentalnih izazova može pomoći u izgradnji kognitivnih rezervi, koje mogu da odlože pojavu simptoma demencije.
U proseku, bolesnici provode oko trećine svog života nakon dijagnoze u staračkim domovima, pri čemu se više od polovine pacijenata useljava u takve ustanove u roku od pet godina od postavljanja dijagnoze.
