Lazar Ristovski (66) se sa pravom može pohvaliti dugogodišnjom uspešnom i bogatom glumačkom karijerom. Bilo da je igrao epizodne ili glavne uloge u filmovima, serijama ili pozorišnim predstavama, uvek je ostavljao pečat koji se ne zaboravlja.


Majstor svog zanata se oprobao i kao reditelj „Belog odela“ i „Belih lavova“, ali je producirao i desetak projekata koji su imali veliku gledanost kod publike.

Uvek je voleo i da piše, tako da za sada potpisuje dva romana — „Belo odelo“ i „Kako sam dobio Oskara“, ali je autor i zbirki priča „Ulična akademija“ i „Jednostavne priče“.

Lazar je već skoro četiri decenije u srećnom braku sa koleginicom Danicom, sa kojom ima sinove Petra i Jovana.

Posle uspešne zajedničke saradnje na igrano-dokumentarnom filmu „Panta Draškić — cena časti“ sa sinom Petrom, ponovo su udružili snage i u projektu „Kralj Petar Prvi“, filmu rađenom po romanu „Čarape kralja Petra“ Milovana Vitezovića. Glumac je dobio sve pohvale za ulogu kralja Petra Prvog, kao i Petar Ristovski, za režiju pomenutog ostvarenja.

Lazar Ristovski ističe da je ova rola kruna njegove glumačke karijere, a nada se da posle ovog filma neće niko moći da kaže da je patetika suvišna, ako za nju postoje pravi razlozi.

— „Kralj Petar Prvi“ je u suštini antiratni film. Svaki ratni film, koji govori o strahotama rata je antiratni. Ali, u isto vreme, ovaj film nosi poruku da su naši preci bili bolji od nas — priča Ristovski.

Izjavili ste da je ova uloga kruna Vaše karijere. Da li ste se umorili od glume i znači li to da idete u penziju?

— Ja sam već u penziji skoro godinu dana, a nikada nisam više radio. Ali me je ovaj posao baš izmorio. Međutim, ovo je lep umor. Lepo je žrtvovati se zarad ovakvog projekta. Nema velikog rezultata, ako čovek ne da sve od sebe.

Pošto niste navikli da ne radite, kako će izgledati Vaši penzionerski dani?

— Evo kako. Kažem Vam — nisam nikada više radio. Možda ne bih radio da sam zaradio dovoljno para da ne moram da radim. Znate, moja penzija je sada oko 55 000 dinara. Ja moram da radim. Sreća je da volim ovo što radim.

Ako ne budete snimali, da li ćete se okrenuti samo pisanju i imate li već nešto u planu?

— Imam. Ja nisam pisac koji piše svakog dana i zato nisam profesionalni pisac. Ja sam pripovedač, koji ponekad počne da priča priče i da ih zapisuje. Uskoro ću ponovo početi da se povlačim u ložu usamljenosti, odakle se svet bolje vidi i odakle čovek sam sebe bolje vidi.

Pre skoro četiri i po decenije ste snimili prvi projekat, a u braku ste nepunih četiri decenije. Koliko Vam je supruga Danica bila oslonac u životu?

— Uvek.

Kakav je osećaj kada snimate sa suprugom, a sin režira projekat? Ponos, sreća ili…

— Pomalo me je i sramota. Šta ima ja pred njima da glumim?! Pa mi se predobro znamo da bih ja opet njima tu nešto izigravao.

Iako ste u početku mislili da ćete Vi i režirati ovaj film, krajnja odluka pala je na Vašeg sina Petra. Zbog čega?

— Pošto smo film pakovali tako dugo, Petar je u međuvremenu režirao neke stvari i sazreo. Video sam da on taj zanat poznaje bolje od mene i sa velikim zadovoljstvom sam mu prepustio rediteljsku palicu. Na svu sreću. Ja nikada ne bih napravio tako dobar film kao on.

Kada ste, tokom snimanja, bili najponosniji na sina Petra?

— Petar je istinska zvezda ovog projekta. On je bio ono svevideće oko za koje svaki glumac igra pred kamerom i u pozorištu. Glumac voli to oko. Petar nas je posmatrao tim okom vrlo kritički, ali sa ljubavlju. Glumci su to osetili i davali su najbolje od sebe. On je pokazao da voli glumce i da zna da radi sa njima. Filmski reditelji to često ne znaju.

Koliko je Petar sazreo od prvog zajedničkog igrano-dokumentarnog filma „Panta Draškić — cena časti“ i u čemu Vas je sada najviše iznenadio?

— Sazreo je i mnogo toga naučio. Iznenadio me je emotivnošću kojom je zračio i koju je prenosio na celu ekipu. On je, valjda, bio najmlađi od svih, a često je bio najmudriji. Srećan sam što sam video kako moj sin vlada materijom.

Pojedine Vaše kolege ne vole sebe da gledaju na velikom platnu. Kakav je slučaj sa Vama? Kako ste reagovali kada ste gledali sebe u ulozi našeg kralja?

— Znao sam da sličnost postoji i u tom smislu sam bio opušten, jer kada se igra neka istorijska ličnost, ta sličnost je neophodna. Posle dolazi nadogradnja. Ne gledam se mnogo ili uopšte, dok snimam. Nisam od onih glumaca koji kontrolišu svaki dubl na snimanju. Znam uvek šta sam i kako uradio, a iskustvo me je naučilo da vidim sebe sa strane i da mi nije neophodno da se ogledam u ogledalu displeja i divim svom umeću.

Mnogi su film, a i Vas, komentarisali i pre same premijere. Kakvi komentari Vas najviše pogađaju?

— Pogađaju me komentari, jer su upućeni na nešto što još nije gotovo. Na nešto što ljudi nisu videli, a komentarišu… To rade glupi ili zli ljudi. Ostavljam njima da uživaju u svojoj zloći. Sada neka dođu i vide film, pa neka pošteno kažu da li su pogrešili. Mislim da je u redu da me neki ne vole. Znate šta… Čitao sam skoro izjavu velikog Džonija Štulića, koji je rekao: „Jeb*š čoveka koga svi vole.“

I poped ove uloge, za koju kažete da će biti kruna Vaše karijere, koje su, po Vama, role obeležile Vašu karijeru i koje jednostavno volite?

— Ne smem to da radim. Ne smem da odvajam jedne od drugih. One se naljute kada pomenem jednu, a ne onih osamdeset drugih. Čak i one najgore imaju pravo da se ljute. I one su me nečemu naučile. Ipak, poslednja uloga se nekako uvek izdvaja. Kralj Petar će me obeležiti zauvek.

Ako ce ipak odlučite da nastavite sa glumom, koja uloga bi Vam bila izazov posle kralja Petra Prvog?

— Verujte da nemam pametan odgovor na ovo pitanje.