Kragujevčanka je devet godina, od kada je imala 42 godine, negovala dementnu svekrvu zajedno sa mužem. Nije imala nijedan dan slobodan od 24-časovne nege starice, sem kada je zbog bolesti dospela u bolnicu.
„Fizički te slomi. Shvatiš izraz „iskočile mi oči" od napora. Kada sa 52 kilograma podižeš nekoga od 75 - bole i očne jabučice", priča ova žena.
„Psihički sam bolje podnela. Znala sam da su psovke i udarci posledica bolesti. Najteže mi je palo siromaštvo moje porodice u to vreme, što smo sinu mnogo toga zakinuli", seća se.
Ne postoje tačni podaci o broju dementnih u Srbiji, ali se procenjuje da bolest pogađa do 400.000 ljudi jer zbog demencije ne pate samo oboleli, već i njihove porodice.
Dijagnoza se teško utvrđuje i to kada je oboljenje u poodmakloj fazi.
Negovatelji dementnih osoba često i samo oboljevaju fizički i mentalno, a suočavaju se i sa siromaštvom jer im briga o obolelom ne dozvoljava da napuste kuću i rade.
Još nema razvijenog sistema podrške porodicama obolelih od demencije poput dnevnih centara i savetovališta za negovatelje.
Stručnjaci kažu da bi pružanje podrške porodicama zapravo donelo uštede države iz čijeg se budžeta svakako na kraju mora brinuti o bolesnim i nezaposlenim negovateljima.
Priča nam da kad čuje da neka žena počinje da neguje dementnog, odmah kreće da savetuje - od toga kako okupati obolelog, preko „nema rasprave i ubeđivanja sa njim", do toga kako dobiti „tuđu negu".
„Ja sam učila na internetu o komunikaciji sa dementnima, od poznanice koja radi u domu za stare kako iz kreveta podići bolesnog, a da ti ne pukne kičma, tumarajući od ustanove do ustanove koja su nam prava".
„Jer savetovanje o tome u našem sistemu nije ničiji posao, kao da smo mi koji brinemo o dementnima nevidljivi", kaže se u ispovesti..
