Kad roditelji dođu u pozne godine, deca su im najpotrebnija, a upravo tada isplivaju slučajevi da neko od dece nanjuši šta bi mogao nasledi i samo ih još to zanima.

Da postoje odrasli ljudi koji doista ne prežu ni pred čim, govori i slučaj naše čitateljke Marine, piše sajt Moje vrijeme.

Njena rođena sestra je, kako tvrdi, oca uspela nagovoriti da joj prepiše svu imovinu. Uz to su odredili i što će drugoj sestri, odnosno gospođi Marini, pripasti kao nužni deo. Taj nužni deo bilo je nešto s čime se gramzivoj sestri nije dalo baviti.

O svemu tome joj oni nikad nisu rekli ni reči.

“Moja sestra je pre tatine smrti s njim potpisala doživotno izdržavanje. Najteže mi pada što mi to nikad nisu rekli. On to izdržavanje nije ni trebao, jer je bio zdrav i imao lepu penziju, a nije ni živeo sam, već s maćehom, svojom drugom ženom”, objasnila je svoju situaciju Marina.


Kako kaže, ni maćeha nije znala što joj se događa iza leđa, a s ocem je živela punih 17 godina.

“Ugovor o izdržavanju, odnosno imovina na moju sestru, potpisani su šest godina pre njegove smrti. U ugovoru piše da se maćeha dugi niz godina brinula o ocu, ali nije dobila ništa, no smela je ostati živeti u kući do smrti ali samo ako se moja sestra s tim slaže. Nije joj igrom slučaja ništa ni trebalo, jer je umrla svega 17 dana nakon oca. Sve ostalo što stoji u ugovoru, a bili su kvadrati kuće, vinogradi, ledine, u potpunosti nasleđuje moja sestra”, napominje. Sve, tvrdi, glasi na sestru, osim nužnog dela.

Obolela od stresa


“Meni ostavljaju mali vinograd na nepristupačnom terenu i daleko u šumi. Jasno je da je to sve napravljeno i sastavljeno radi materijalne dobiti. Ne znam šta da učinim, prošli su meseci i meseci. Ja sam noćima plakala zbog te sestrine izdaje i pohlepe, od stresa sam teško obolela”, poverila se gospođa Marina.

Dobila je, otkriva nam, dijabetes pa je sada na insulinu. “To je autoimuna bolest koju sam dobila od stresa. Na sve to se dogodila još jedna tragedija, jer razboleo se i sestrin sin koji sada umire od leukemije. Jako mi ga je žao. Pitam se svaki dan gde je tu pravda”, otkriva nam na kraju očajna Marina koju tuga ne napušta.