Smrt, usled postupnog usporavanja telesnih funkcija, ne mora nužno biti bolna.

Iako mnogi veruju da su patnja i traumatični trenuci neminovni, iskustva pokazuju da većina ljudi ipak umire mirno, bez boli i uz ugodnu smirenost.

Da smrt usled postupnog usporavanja životnih funkcija ne mora nužno biti bolna i traumatična, svedočila je na platformi Quora negovateljica koja radi u hospiciju.

“Većina ljudi previše gleda kriminalističke serije na TV-u pa se uveravaju da smrt mora biti praćena s velikom dozom boli, a mnogi zamišljaju i pravi teror. No, baš kao što se mnoge žene prirodno porode, tako i mnogo ljudi umire prirodnom smrću.”

“Jedan stari lekar koji je radio sa mnom u hospiciju objasnio mi je da za čoveka koji ne oseća značajnu bol pre početka umiranja, postoji vrlo mala verovatnoća da će je tada razviti. Smrt sama po sebi nije bolna. Ako je ipak neko povređen ili ima ozbiljnu bolest, verovatno će i tokom samog umiranja trebati pomoć u upravljanju bolom. Ni toga se ne treba prestravljeno bojati”, napisala je u odgovoru na pitanje je li smrt zaista uvek bolna ili je telo spremno za smrt, prenosi sajt Moje Vrijeme.

Potom nastavlja: “Mi koji pružamo negu ljudima u hospiciju, čim uočimo da se bol pojačava, prebacujemo ih s tableta na kožni flaster ili im dajemo sublingvalnu tekućinu u malim, ali čestim dozama kako bi se osećali ugodnije. Lekove protiv bolova možemo primenjivati i intravenozno, ali takve pacijente radije ne ubadamo jer ih to boli”, ističe i svoj odgovor zaključuje mišlju da je svjdočenje takvom kraju života duboko iskustvo koje čoveka, više od bilo čega drugog, može učiniti boljim, mudrijim i ljubaznijim bićem.

Svedočenje medicinske sestre u penziji

“Punih 35 godina radila sam kao medicinska sestra na hitnoj pomoći i videla ljude kako umiru na gotovo svaki mogući način. No, većina je preminula mirno i zaista je vrlo mali procenat onih koji umiru u teškoj agoniji, ali i to obično traje kratko.”

Potom je otkrila da je i sama doživela iskustvo bliske smrti. I ja i jedan moj dobar prijatelj iskusili smo to, no niti jedno od nas ne seća se baš ničega. To ne znači da odbacujem mogućnost da su neki ljudi, koji su se iz takvog stanja vratili u život, zaista doživeli prolazak kroz osvijetljen tunel”, napisala je ova medicinska sestra u penziji.

‘Bože, vidim te, pusti me unutra, molim te.’

Zanimljivo iskustvo opisala je i žena koja je svedočila odlasku više dragih ljudi. “Ne mislim da je smrt bolna jer sam na licima umirućih redovno videla izraz mira i to bi mi uvek unelo neopisivu toplinu u srce. Iako znam da su otišli, istovremeno znam da nisu. Videla sam kako bolest, strah i bol nestaju u trenu, a sada ću vam ispričati i nešto što će vas zadiviti.”

“Moj 97-godišnji ujak bio je veliki vernik čije su molitve često bile uslišane. Pre nego što je preminuo nije bio bolestan niti je osećao bol, bio je samo star. Živeo je u kući s velikom porodicom i kad su se spremali za ručak, rođaka ga je pozvala da dođe jesti. On joj je odgovorio neka pričeka jer navlači odelo. Rođaka se nasmejala i pitala ga kakvo odelo usred bela dana i kamo to misli da ide, a on joj je odgovorio da ide kući.”

“Shvatila je da je ozbiljan i potpuno priseban te je počela zvati ostale članove porodice među kojima sam bila i ja. Pitala ga je treba li mu nešto, a on je sa smeškom odgovorio da ne treba. Zatim je otišao u dnevnu sobu, legao na kauč i počeo razgovarati s Bogom. Do tada su se okupili i drugi članovi porodice. On je i dalje razgovarao, smešio se i nastavio pričati te naposletku kazao: ‘Bože, vidim te, pusti me unutra, molim te.’ Doslovno je pričao sve do poslednjeg daha. Otišao je s osmehom na licu”, svedoči ova žena. To joj je iskustvo, napisala je na kraju ispovesti, promenilo život tako da se više okrenula duhovnosti.

Mama je znala kad je trenutak

Potom je i jedna kći svedočila o spokojnom odlasku majke. “Mama je bila u bolnici i teško bolesna, imala je rak. Jedan dan me nazvala i zamolila da je odvedem kući jer želi umreti u svom krevetu. Znala je da uskoro odlazi. Deset dana sam je hranila, negovala, kupala. Jedne večeri, dok sam joj donosila večeru, rekla mi je gde stoji testament. Ujutro je bila budna i ja sam joj u kuhinji pripremila doručak. Kad sam se vratila, oči su joj bile zatvorene, na usnama joj je titrao blagi osmeh i znala sam da je prešla ispod duge.”

I jedan muški učesnik rasprave svedočio je o odlasku svog oca.

“Tata je bio već jako star kad je imao srčani udar, a mama je krenula da zove hitnu pomoć. Nekako ju je uspeo naterati da mu obeća da ih neće zvati i poslušala ga je. Zatim ga je položila u krilo, milovala ga po glavi i on je preminuo s neverovatnim osmehom na licu. Ne samo da mu je ispunila želju, već ga je obasipala ljubavlju do poslednjeg trenutka, zbog čega je umro spokojan. Voleo bih i sam imati takvu sreću!”