Ženske čarape od Prvog svetskog rata do danas
Cena svilenih čarapa pala je nakon Prvog svetskog rata i postala dostupna ženama iz srednje klase koje su se do tada zadovoljavale čarapama od „veštačke svile“ (rayon – pravljene od celuloze iz pulpe drveta), koje su bile jeftine i tako su i izgledale.
Zatim je na Svetskom sajmu u Njujorku 1939. godine kompanija DuPont predstavila najlonske čarape i to sa reklamom:
Jake kao čelik, fine kao paukova mreža, a elastičnije od bilo kog prirodnog vlakna.
Za svega dve godine (dok Amerika još uvek nije stupila u Drugi svetski rat), najlonske čarape osvojile su 30 odsto tržišta. Međutim, onda je DuPont svoju proizvodnju najlona preorjentisao na vojnu industriju, praveći konopce i padobrane, pa su najlonske čarape nestale sa tržišta.
Čim su se ponovo pojavile u radnjama posle rata, ne samo da su se vratile na stari udeo na tržištu, već su ga uskoro potpuno osvojile. Ipak, to više nije bila samo nova „obavezna“ moda samo, i želja samih žena… Kako su i žene sve više postajale deo radne snage, tako im je nametnuta poslovna kultura oblačenja koja je podrazumevala najlon čarape – tanke za zimu, paklene za leto.
Peterson piše da mu je prijateljica koja radi u bankarskom sektoru priznala da ne sme ni da pokuša da se pojavi na poslu golih nogu jer i dalje dominiraju muškarci za koje bi to predstavljalo grubo kršenje korporativne kulture.
Ipak, aktuelna „prva dama Amerike“, Mišel Obama, još je tokom prve predsedničke izborne kampanje svog supruga, 2008. godine, priznala da je „odavno“ prestala da nosi najlonske hulahopke.
Pa ipak, ono što Paterson ne pominje u svom tekstu, jeste korporativna kultura koja važi za muškarce: dugi rukavi, sakoi, pantalone…
Ako želimo da uštedimo energiju, da li je logično da se u bilo koje doba godine oblačimo identično uz neke zanemarljive razlike kao što su materijal ili debljina odela i čarapa?
Pitanje je da li će 21. vek ubiti dres kod...
