"Kada bih kao dete posećivala dom mojih predaka u ruralnom Utar Pradešu u severnoj Indiji, često bih zatekla svoju baku kako jede roti – somun – napravljen od bisernog prosa ili sirka. Pomešala bi brašno sa vodom, uzela komad testa i tukla ga između dlanova kako bi napravila veliki ravan disk, a zatim ga pekla u peći na drva.

Kada bi mi ponudila zalogaj, okrenula bih nos!

[caption id="attachment_27703" align="alignnone" width="720"] Foto: Pixabay[/caption]

Nisam mogla da razumem zašto bi ih odabrala umesto tanjih, ukusnijih, lakših za jelo pšeničnih hlepčića...priča doktorka Žaklin Hjuz,generalna direktorka neprofitne organizacije Icrisat (Međunarodni institut za istraživanje useva za polusušne tropske predele).

Ali pre nekoliko godina, prešla sam na hranu koju je jela moja baka.
Pšenično brašno zamenila sam brašnom od bisernog prosa nakon što sam videla izveštaj da je ovo drugo zdravije!

Iako je moj hlepčić sada žilaviji, držala sam se toga jer se osećam zdravije.

I nisam sama – kažu stručnjaci za poljoprivredu poslednjih godina, mnoge „zaboravljene namirnice“ se vraćaju na farme i njive, ali i na naše trpeze.

Već neko vreme postoje „usklađeni globalni napori“ da se pomogne prosu da skine svoju „zaboravljenu“ etiketu, kaže doktorka Žaklin Hjuz, generalna direktorka neprofitne organizacije Icrisat (Međunarodni institut za istraživanje useva za polusušne tropske predele).

Stručnjaci kažu da je proso „dobro za planetu, dobro za farmera i dobro za vas“
Indija je 2018. godinu proslavila kao Godinu prosa, a u martu su Ujedinjene nacije prihvatile predlog Delhija da se 2023. godina slavi kao Međunarodna godina prosa.

Izveštaji kažu da bi godina bila iskorišćena za podizanje svesti o zdravstvenim prednostima prosa i njihovoj prikladnosti za uzgoj – ono može da raste u degradiranom zemljištu i treba mu malo pesticida – u vreme kada je svet suočen sa baukom globalnog zagrevanja.

Proso, kaže doktorka Hjuz, sve više se prepoznaje kao „pametna hrana“ jer je „dobro za planetu, dobro za farmera i dobro za vas“.

„Zahteva manje vode i raste na veoma visokim temperaturama. Dobro je za farmera jer je veoma otporno i može da preživi zarazne bolesti. Dobro je za vas jer je hranljivije.

„Studije pokazuju da proso smanjuje dijabetes, poboljšava profil holesterola, ublažava nedostatke kalcijuma, cinka i gvožđa.

„Takođe, ne sadrži gluten.“

Tajna dugog i zdravog života leži u manjim porcijama


Foto: Pixabay

Stoga ne iznenađuje da zdravstveni stručnjaci u Indiji sa interesovanjem gledaju na proso – u zemlji živi osamdest miliona dijabetičara, više od 17 miliona ljudi umire od kardiovaskularnih bolesti svake godine, a više od tri miliona dece je neuhranjeno, od kojih polovina teško.

Premijer Narendra Modi je govorio o „proso revoluciji“ kako bi „zemlja iskorenila neuhranjenost“.

Stručnjaci kažu da to nije nemoguć zadatak, jer je proso vekovima bio osnovni proizvod za Indijce.

Direktor Indijskog instituta za istraživanje prosa Vilas Tonapi kaže da je proso „najstarija žitarica poznata čovečanstvu“.

„Kultivisano je oko 3000 godina pre nove ere tokom civilizacije doline Inda.„Uzgajano je u dvadeset jednoj državi, postoje regionalne i specifične vrste prosa koje su deo kulture ishrane i verskih rituala.“Sa godišnjim prinosom od 16 miliona tona, Indija ostaje najveći proizvođač prosa na svetu.

Indija je  primala pomoć u hrani i uvozila velike količine žitarica za ishranu stanovništva, pa je proso "otišao" u drugi plan...

„U pokušaju da postigne dovoljno hrane i ublaži glad, vlada je pokrenula zelenu revoluciju i uvela visokorodne sorte pirinča i pšenice.“

Između 1960. i 2015. godine u Indiji, proizvodnja pšenice se više nego utrostručila, a proizvodnja pirinča porasla je za 800 odsto, dok je proizvodnja prosa ostala u stagnaciji na niskim nivoima.

Proizvodnja pšenice i pirinča nadmašila je proizvodnju prosa u Indiji još od 1960. godine
Doktorka Hjuz, koja je ranije učestvovala u pripremi Globalnog manifesta za zaboravljenu hranu, kaže da je „ovo prenaglašavanje pirinča i pšenice dovelo do zanemarivanja prosa i mnogih tradicionalnih namirnica koje su pale u drugi plan“.

„Budući da nisu uzgajani prema modernim ukusima ili ih nije lako kuvati u današnjem svetu koji se brzo razvija, decenijama su nedovoljno korišćeni i zanemareni.

„Ali je strašno važno imati raznolikost na tanjiru“, dodaje ona!

Da bi se to uradilo, „zaboravljeni“ usevi će morati da dobiju istu vrstu pažnje posvećene pirinču i pšenici i nekim drugim komercijalnim kulturama.