Ankete javnog mnjenja, od Amerike preko Evrope do Srbije, pokazuju da veliki broj građana, naročito mladih, nema poverenja u državne penzijske sisteme.
Često se u javnosti mogu čuti i pežorativni izrazi poput „protočnog bojlera” da bi se opisali državni sistemi međugeneracijske solidarnosti gde se prihodi sadašnjih penzionera isplaćuju od doprinosa sadašnjih radnika.
Ove negativne predrasude nemaju ozbiljno ekonomsko utemeljenja jer državni penzijski sistemi tekućeg finansiranja nisu inferiorni u odnosu na privatne kapitalisane sisteme. Naprotiv, imaju i veliki broj ekonomskih prednosti, a jedna od njih je otpornost državnih sistema na inflaciju koja trenutno drma i Srbiju i svet, kaže u razgovoru za „Politiku” Nikola Altiparmakov, član Fiskalnog saveta.
Kao primer navodi privatne penzijske fondove u Srbiji koji su prethodne 2022. ostvarili negativan realan prinos od minus 15 odsto, što se nadovezalo na negativan realan prinos od minus šest procenata iz pretprošle 2021.
To znači da je tokom prethodne dve godine, naglašava Altiparmakov, inflacija istopila više od jedne petine privatne penzijske štednje u Srbiji.
Sa druge strane, državne penzije ne samo da su pratile inflaciju, već su ostvarile i realan rast jer je poslednje kumulativno povišenje penzija koje je veće od 20 odsto osetno više od inflacije.
Od presudne važnosti je da se u narednim godinama poštuju nedavno usvojena fiskalna pravila za indeksaciju penzija i da očuvamo teško stečenu finansijsku stabilnost penzijskog sistema. Nakon poslednjih povećanja, državni penzijski sistem omogućava prinadležnosti u visini od 58 do 59 odsto zarade za osiguranike sa 40 godina radnog staža, što je u skladu sa dobrom međunarodnom praksom, pa čak i nešto iznad Evropskog proseka.
– Znam da mnogi mladi nisu spokojni i nisu sigurni da li će državni penzijski sistem postojati u budućnosti, ali treba imati u vidu da je prošle godine obeleženo 100 godina od osnivanja državnog penzijskog sistema u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji, koji je uspešno preživeo i svetske ratove, i revolucije, i inflacije i raspad bivše države, tako da je izvesno da će postojati i u narednim decenijama kada današnji mladi dođu na red za penzionisanje – naglašava naš sagovornik.
Pri tom, inicijalna starosna granica za penzionisanje pre jednog veka je u bivšoj Jugoslaviji, kao uostalom i u Nemačkoj ili Engleskoj – iznosila je 70 godina starosti, uprkos činjenici da je tada životni vek bio daleko kraći nego danas kada se penzionišemo sa 65 godina.
Na nama je dakle da realno sagledamo i prednosti i nedostatke državnog penzijskog sistema, i da građani koji misle da će im u starosti biti potrebno više od državne penzije na vreme krenu da dodatno štede – u skladu sa svojim afinitetima, bilo u banci, u nekretninama, životnom osiguranju ili privatnim fondovima – zaključuje Altiparmakov.
