"Ovaj rat rasterao je gotovo sve što je bilo gradsko u čitavom prostoru Jugoslavije. A ta deca, briljantna deca, koja ne nose ni krst srpstva, ni križ hrvatstva, ni polumesec muslimanstva, jednostavno imaju snažnu potrebu za spoznajom, za učenjem, za privređivanjem, ali nažalost u drugim zemljama."
„Bog te maz’o, nema ofanzive koja nije počela ili se završila u Bosni.“ Tim bi se rečima Branko Ćopić obratio javnosti danas kroz lik Petra Pepe Bandića, uveren je Josip Pejaković, glumac, pored ostalog zapamćen i po liku Pepe Bandića iz serije „Osma ofanziva“ koja je rađena na temeljima istoimenog Ćopićevog romana i romana „Ne tuguj bronzana stražo“. Tako bi Pepo Bandić govorio i o današnjoj Bosni, Balkanu, bivšoj Jugoslaviji, planovima koji se za budućnost ovih prostora kuju na nekim drugim mestima... A o svemu tome u razgovoru za „Ekspres“, iz svog stana u Sarajevu, iz kojeg zbog pandemije virusa korona ne može da izađe niti u njemu može nekoga da ugosti, priča Josip Pejaković.
I na samom početku razgovora Pejaković brutalno iskreno analizira današnje društvo:
„Eto ja u takvoj zemlji živim gde je i taj sjajni, možda i najbolji pesnik i pisac kojeg je ova zemlja imala, potpuno zaboravljen od onog trenutka kada je odlučio da u ovom paklu više ne živi. Verovatno da ćemo svi mi koji smo zanesenjaci i koji smo petlovi koji kukuriču pre zore isto tako, možda na drugi način, ne skočiti sa mosta, nego skočiti u kosmos gde nam je mesto bilo. Jer u ovoj baruštini, u ovim fekalijama koje nas nisu zaslužile da živimo, jednostavno mogu živeti samo oni kameleoni i oni koji žive od danas do sutra, ne razmišljajući šta će biti od njih i od njihove dece i od svih ovde na svim prostorima. Najbolje je to Kusturica govoreći o ovom prostoru pisao – bila jednom jedna zemlja. Svi smo mi u tom prostoru međusobno otimali komad slobode i podarili njoj, a ne ovim današnjim prostorima, ono najveće. To što smo mi tada njoj podarili više za ove prostore ne važi. Takva filozofija i takva psihologija, takva patologija nema budućnost.“
Kako obični ljudi u Bosni gledaju na sve ovo što se sada dešava, na priče o podeli, nekim novim granicama?
„Oni ne razmišljaju više o tome jer ovde se desilo takvo zlo. Ovde je borba za opstanak vrste. Korona je razobličila sve ono što je ostalo i bilo pod velom tajni. A pošto su sada ljudi uglavnom u karantinu i obavljaju samo elementarne potrebe, sve što se dešava okolo imam osećaj da ih ne interesuje.
To samo interesuje ove koji su to organizovali i koji to organizuju 30 godina gotovo u svim ovim jadnim zemljama nastalim raspadom Jugoslavije. Ja sam jedan od ljudi koji ne živi u prošlosti jer nikada nisam tako živeo. Živeo sam u nekoj budućnosti koja se graniči sa proročanstvom. U prirodi postoje životinjske vrste koje predosećaju opasnost. Jedna od tih životinja je medved. On je najsenzibilniji kada su u pitanju elementarne nepogode, poplave, zemljotresi... On prvi opominje. A pošto nas inače u Bosni poistovećuju sa medvedima, ponosan sam na to što imam taj instinkt i što sam uvek bio petao koji kukuriče pre zore. To sam učinio i 1975. godine kada sam napisao, sada već prastaru, priču koja se zove ’On meni, nema Bosne’. Niko u to vreme nije osetio, niti znao, niti predosećao da opasnost vreba nad tom nesrećnom budućom zemljom, ali to se, nažalost, desilo.“
Da li i sada imate neki predosećaj?
„Verovatno ja sada imam i taj pogled u budućnost, a da bih imao pogled u budućnost moram savršeno poznavati prošlost. Bar onu prošlost u kojoj sam rođen i koju sam živio i u kojoj sam delovao. I onda sam, naravno, zbog toga okarakterisan, i dalje sam kao takav tretiran u svim bivšim raspadnutim, jadnim zemljama, da sam ja jugonostalgičar. Ja pre svega o toj Jugoslaviji imam svoj sud. I tada stanje nije bilo dobro, uravnilovka, nedozvoljavanje nekakvog velikog uspeha.
Meša Selimović je fantastično u svojim delima opisao šta doživljavaju ljudi koji žele učiniti više od ostalih. Ali mi živimo u takvom haosu danas da i ono što je bilo veoma loše u Jugoslaviji, sada iz ove perspektive izgleda odlično i dobro. Jer je jednostavno došla jedna, ne znam kako da ih nazovem, ljudska vrsta idiota, kretena, mediokriteta, koji su sebi uzeli za pravo da prekrajaju istoriju, da ne poštuju kontinuitet, da gaze sve one vrednosti koje su im došle iz prošlosti. Ne predviđaju nikakvu budućnost nego samo žive u grabljivoj sadašnjosti. I mislim da se crno piše svim generacijama koje budu sledile njihov put, koji je jedan ćorsokak, slepa ulica. Ponovo se iz tog taloga treba iznedriti neka prava, dekontaminirana generacija mladih ljudi koja mora da iznedri neki program i sadržaj kojim bi sve, ali sve bez izuzetka, tu nema razlike, kako oni u Bosni kažu, ’u pet deka bacili na smetlište’. Zlodela koja oni rade su daleko veća od fašizma. To je degenerisanje generacija na ovim prostorima. Oni koji nisu hteli participirati u tome sada prave druge države, omogućavaju im razvitak. Ovaj rat, potpuno nepotreban, rasterao je gotovo sve što je bilo gradsko u čitavom prostoru Jugoslavije. A ta deca, briljantna deca, koja ne nose ni krst srpstva, ni križ hrvatstva, ni polumesec muslimanstva, jednostavno imaju snažnu potrebu za spoznajom, za učenjem, za privređivanjem, ali nažalost u drugim zemljama.“
Ima li ipak takvih i u ovim zemljama koje su, kako kažete, jadne i bedne?
„Svakako da ima, ali oni nemaju ama baš nikakvu šansu da dođu do izražaja pored ovih orlova, jastrebova i ne znam kojih već ptica grabljivica. Oni se gase, jednostavno kao sveća, oni odustaju, kupe se i odlaze. Kod nas je pojam mladoga čoveka 40 godina, 35. To nije mlad čovek. To je na Zapadu čovek u zenitu karijere. Ako uzmemo, recimo, neke discipline kakve su hirurzi, 45 godina je puna snaga i oni su već na neki način u silaznoj varijanti. Karijera se pravi između 20 i 30 godina. Tu se određuju temelji onoga što će u budućnosti biti samo plodovi moga rada. Ja sam sa 30 godina imao sve u životu, sve što jedan mladi čovek može imati. I to sam imao u toj Jugoslaviji. To nisam mogao stvoriti ni u Engleskoj, ni u Americi, nigde, nikada. Ja sam sa 30 godina oborio nekoliko Ginisovih rekorda, odigrao 3000 puta „Oj, živote“, videlo me šest i po miliona ljudi, odjednom. To nije šest i po miliona pregleda Cece i ovih iz silikonske kolonije. To je jedan sasvim drugi način privređivanja i delovanja u kulturi. To su milionski auditoriji gledalaca uživo. Ja sam jedini glumac koji je bio u svim gradovima bivše Jugoslavije sa tom predstavom, u svim selima, u svim mesnim zajednicama, gotovo u svim fabrikama, gotovo na svim čukama, granicama, u svim zatvorima, u svim bolnicama... Da se vratimo na pitanje. Mladih ljudi, naravno, ima. I oni su negde verovatno sada u prvom razredu srednje škole. Oni moraju utrti sebi put, doživeti punoletstvo sa ipak nekom idejom, a ne da li imaju ’ajfon’ ili neki drugi telefon, da sede u parku na klupi jedan pored drugoga i da se ne drže čak ni za ruku, nego da šalju poruku jedni drugima.“
Imaju li ti mladi na koga da se ugledaju, imaju li uzore?
„Nemaju uzore zato što njihovi roditelji još uvek, ako je statistika tačna izbora ovih idiota koje biraju, zato što im oni to nisu rekli. Čovek koji je rođen devedesete godine, a sada ima 30 godina, on ništa ne zna o onome šta je bilo pre toga. Jer oni koji su vodili ratove su ih indoktrinirali da je to bila jedna grobnica Srba, Hrvata i Bošnjaka. I tu je početak, sredina i kraj. A ne samo to. Pogotovo ne znaju ništa pre toga. Ja sam sada izašao sa jednom knjigom koja se zove ’Bosnom hodim’, gde sam veoma lepo objasnio ljudima ukratko, na sto strana, čitavu istoriju Bosne i Hercegovine.
Dakle, Bosne kao bastiona od Katarine Kosače, odnosno srednjovjekovlja, do današnjih dana. I svi ti ljudi koji su se borili za tu bosansku samostalnost, pogotovu u srednjovjekovlju, na kraju su postali izbeglice. I Katarina Kosača i kapetan Husein Gradaščević i ove najnovije izbeglice i kroz Kraljevinu i kroz bivšu Jugoslaviju i kroz ovaj period danas u kome živimo. Jer, poimanje slobode na ovim prostorima, počev pre svega od najelitnijeg sa tom temom, a to je Srbija, jeste biti sluga, nemati slobodu.“
Na šta konkretno mislite?
„O kojoj Srbija slobodi svojoj priča kroz vekove? O kojoj? Kad su dvesta godina bili vazali Turskoj. Kada je Miloš Obrenović, koji je slavljen u toj državi, bio turski vazal. Bio je mudar. Bio je seljak, zato je bio mudar. Ali pravi je bio Karađorđe koji je ostao bez glave. I to nisu mu skinuli glavu Turci. I onda kako možeš slaviti takvu istoriju, takvih kontrasta. Istoriju u Hrvatskoj pod žezlom austrijskim, Matija Gubec...
Nikakva istorija, ona je vandalistička. Ona nema apsolutno nikakvog smisla. Jedini biser u tome je bilo to bosansko srednjovjekovlje gde se probudila svest da su se otimali kome će Kotromanić Tvrtko biti kralj, Srbiji i drugima, jer je najezda Otomana bila neizbežna. I onda dolazi sveopšti mrak za sve. Pogotovo za Srbe. I opet glupost. Opet slave Kosovski boj, gde su izgubili, potpuno, poraženi. Za razliku od Huseina kapetana Gardaščevića koji je porazio Turke i krenuo na Stambol. I koga je u tome sprečio? Miloš Obrenović.
Zato što je bio slugan. I kada utuve sebi, mladi ljudi, u glavu da ta istorija kojom ih ovi kvaziistoričari u Srbiji, Bosni i Hrvatskoj truju, onda će shvatiti definitivno dijagnozu ovoga prostora, patologiju i bolest kojom on boluje. Jer ona je u suštini vandalistička, ona nije progresivna. Ona je različita u potpuno istom društvu, istog jezika, iste vere, istog svega. Sada se javljaju kojekakvi idioti, pogotovu u Srbiji, koji su krenuli svim mogućim oruđem protiv ekumenizma, dakle protiv nauke u veri. Jer su tumači vere agresivci, ratnici, počev od pape, koji je vodio krstaške ratove, pa do patrijarha koji su blagosiljali zločince u svim ratovima.“
Komentari (2)