-Prošlog februara, moj život se okrenuo naglavačke. Otišao sam zbog posla koji sam poznavao i voleo a ono što tada nisam shvatio je da sa 63 godine neću ponovo raditi.

Iz nekog razloga ta dva broja koja označavaju moje godine znače da više nisam zapošljiv. Barem, to je vidljivo iz mog bezuspešnog traženja posla od tog kobnog dana. Ljut sam, iscrpljen i boli.Boli saznanje da sam ceo svoj život posvetio administraciji visokog obrazovanja samo da bih bio izbačen na marginu na poslednjoj prepreci. Nisam ostario mentalno; moj um je bistar, zdrav sam i sposoban sam – ali, iz nekog razloga van svojih mogućnosti, ne mogu da se vratim.

Poslednjih 18 meseci je bilo grozno, u najmanju ruku. Bio je to emocionalni i finansijski tobogan; veoma je bolno naći se u ovoj poziciji posle decenije napornog rada u mojoj ulozi. Voleo sam da upoznajem ljude iz svih sfera života – da radim sa njima, podižem ih, a i oni mene.

Pre nego što je došao moj novi menadžer 2019. godine, postojala je praznina i ja sam je popunio. Angažovao sam ljude, rukovodio odeljenjem i stalno sam okretao točkove. I bio sam dobar. Sve moje recenzije su to govorile – moj učinak je bio visok, čak je to rekao i moj menadžer, koji me je na kraju učinio tehnološkim viškom.

Ali moje iskustvo i godine u industriji naizgled su me učinile pretnjom mlađem šefu, tako da sam prestao da se uključujem u stvari koje je trebalo, a moj menadžer je počeo da upravlja mojim direktnim izveštajima preko moje glave. Polako je počeo da me odbacuje. Tim je postajao sve mlađi dok sam ja stario. Osporio sam to, ali je odbačeno.

Okrutna stvar u vezi sa ejdžizmom je to što on nije očigledan, nije ništa što je eksplicitno rečeno, ali vi samo „znate“, a to je demorališuće.

Moram da nastavim jer su mi ostale godine, nadam se, decenije.
Ja sam bio jedina osoba koja je puštena u restrukturiranje kompanije kada su se moja dva odeljenja spojila – i bio sam najstariji član tima. Nisu naveli nikakve razloge osim potrebe za „restrukturiranjem“. Bio je to savršen način da me se otarase, ali je veoma teško dokazati bilo kome ko hoće da sluša.

Dakle, sada, sa 63 godine, pokušavam da nađem drugi posao - ali karte su naslagane protiv mene

Prema Zavodu za nacionalnu statistiku i više zemalja sveta, stariji radnici poput mene su najverovatnije bili otpušteni ili stavljeni na odmor zbog pandemije. A novo istraživanje kompanije Vorking Vise, koje istražuje starenje u zapošljavanju i na radnom mestu, pokazalo je da 38% starijih radnika i dalje pokušava da se vrati za godinu dana nakon što su otpušteni.

Rečeno nam je da postoji preko milion poslova koje treba popuniti, od kojih mi je potreban samo jedan – a ipak se osećam nevidljivo, jer jednostavno ne mogu da uđem nogom na vrata!

Oglasi za posao ne žele decenije iskustva, jer ne pozdravljaju starije aplikacije. Znam to jer je savet stručnjaka da smanjim svoje iskustvo na samo poslednju deceniju. Ne više. Ovo je ono što vam može dati intervju.

-"Ageizam" je vrlo stvaran, a za nas starije radnike koji treba da dobiju nove poslove, sistem je potpuno pogrešan.

Studija Vorking Vise-a je takođe pokazala da 55% starijih radnika smatra da oglasi za posao ne govore o njihovoj starosnoj grupi. Često sam se prisiljavao da budem manji na aplikacijama da bih oduzeo dokaze o svom iskustvu i godinama.

Drugi put sam potpuno uklonio svoje godine – baš kao i 44% starijih radnika koji su šokantno promenili ili uklonili svoje godine u biografiji da bi se zaposlili.
Pitamo se, kakav bi svet bio kada bi stariji ljuvi mogli imati prioritet u zapošljavanju , posebno stručnjaci koji bi firmu ili organizaciju napravili naprednijom , upravo svojim znanjem.

Kako bi izgledalo društvo u kome radno sposobni penzioneri, koji žele da i dalje budu aktivni, nastave da rade, i po zakonu koji bi ZDRAVA država, kakvih nema mnogo ali ih već ima više,  dodeljivala i delila jednu platu penzionisanom i mladom zaposlenom kadru; koliko bi država od toga videla koristi, dakle od prirodnog, radom i iskustvom stečenog znanja koje bi se prenosilo novim generacijama. koliko bi ljudi bilo usrećeno i kako bi ekonomija išla napred...

-Nažalost, nije dovoljno da izdržim dok moja državna penzija ne počne, a ja se ne kvalifikujem za Univerzalni kredit. Zabrinut sam.

Moram da se zaposlim. Sat otkucava. Svaki dan kada ne radim još više sam zaostao. Trebaju mi poslodavci da me zaposle zbog mog iskustva, a ne da me kažnjavaju zbog toga!