Svetih Četrdeset Mučenika u Sevastiji behu vojnici u rimskoj vojsci no verovahu tvrdo u Gospoda Isusa.

Kada nasta gonjenje u vreme Likinija, oni biše izvedeni na sud pred vojvodu, i ovaj im zapreti oduzeti čast vojničku, na što odgovori jedan od njih, sveti Kandid: „Ne samo čast vojničku, no i tela naša uzmi od nas; ništa nam nije draže i česnije od Hrista Boga našega“.

Posle toga naredi vojvoda slugama da kamenjem biju svete mučenike.

No kada sluge bacahu kamenje na hrišćane, kamenje se vraćaše i padaše na njih same, te ljuto ih izudara.

Jedan kamen pade vojvodi na lice i skrši mu zube. Mučitelji, ljuti kao zverovi, vezaše svete mučenike i baciše ih u jezero, i postaviše stražu unaokolo, da nijedan ne izađe. Beše strašan mraz, i jezero se leđaše okolo tela mučeničkih. Da bi muke bile jače, mučitelji zagrejaše i osvetliše kupatilo ukraj jezera, na dogled zamrznutim stradalcima, ne bi li kako prelestili koga od njih da se odrekne Hrista i prizna idole rimske.

Zaista, jedan se prelesti, izađe iz vode i uđe u kupatilo. No gle, noću pade neobična svetlost s neba, koja razgreja vodu u jezeru i tela mučenika, a s tom svetlošću spustiše se s neba tridesetdevet venaca na glave njihove. To vide jedan stražar s obale, pa se svuče, ispovedi ime Gospoda Isusa, i uđe u jezero, da bi se on udostojio onog četrdesetoga venca mesto izdajnika. I zaista, na njega siđe taj poslednji venac.

Sutradan iznenadi se ceo grad kad vide mučenike žive. Tada zle sudije narediše te im prebiše goleni, i baciše tela njihova u vodu, da ih hrišćani ne uzmu. Trećega dana javiše se mučenici mesnom episkopu Petru i pozvaše ga da sabere po vodi i izvadi mošti njihove. Izađe episkop po tamnoj noći sa klirom svojim, i videše na vodi gde se svetle mošti mučeničke. I svaka kost koja beše odvojena od tela njihovih, ispliva na površinu i svetljaše se kao sveća. Pokupiše ih i česno sahraniše.

Česno postradaše i neprolaznom slavom se uvenčaše 320. godine.

Svi mučenici bili su mladići, pa je naš narod taj dan uzeo kao praznik na koji mladi supružnici (mladenci) u svom domu primaju goste, a oni im donose poklone i tako im pomažu na početku njihovog života u bračnoj zajednici.

Ovaj praznik je u crkvenom kalendaru obeležen crnim slovom.Mladenci uvek padaju uz Časni post i zato svaka gozba koja se sprema ovog dana mora biti posna radi zdravlja i napretka dece mladih supružnika

Mladence prema običajima slave supružnici u prvoj godini braka, oni koji su se venčali poslije 22. marta prethodne godine.

Mlade domaćice dočekuju goste i pokazuju svoje umeće i spretnost spremajući 40 posebnih kolača, takozvane “mladenčiće”.

Na ovaj dan, običaji nalažu, žene rano ustaju i mese mladenčiće za dug, srećan i sladak život, a nakon toga ih nude svim posetiocima koji u toku dana svrate u goste.

Smatra se da bi na Mladence trebalo da dođu svi oni koji su bili na svadbi, ali ipak tog dana u goste dolazi samo najuža porodica i prijatelji.

Na Mladence je, kažu, pored mladenčića, dobro jesti med, kuvanu koprivu i zelje da bi se očistila krv.

Običaj je da se mladencima na sutrašnji praznik donese neki poklon a u svakom slučaju, kao i kod svakog poklona, bitna je pažnja.