Sovjeti su bili jedini koji su naoružavali svoje kosmonaute, što je u drugim zemljama izazivalo brojne nedoumice. Ipak, takva praksa je bila uvedena iz vrlo ozbiljnih razloga.
Ulazak kosmičkog broda u atmosferu i njegovo prizemljenje su veoma složen proces, a svaka sitnica može biti fatalna. Pri velikoj brzini kojom se letelica kreće čak i najmanji propusti u paljenju motora mogu u velikoj meri da promene putanju leta, usled čega kosmički brod može da se prizemlji na stotine kilometara od mesta predviđenog za sletanje. Kosmonauti su tako mogli da se nađu negde gde ih niko ne očekuje i da se suoče s raznim neplaniranim problemima i opasnostima.
Upravo se to dogodilo 1965. godine kosmonautima Pavlu Beljajevu i Alekseju Leonovu, po povratku s vrlo uspešne misije „Vashod 2“. Prilikom sletanja izgubili su kurs i prizemljili se u Sibiru, usred šume. Kosmonauti su odlično znali da su suviše daleko od baze i da će morati da noće u tajgi – carstvu medveda i vukova.
Beljajev i Leonov imali su kod sebe jedan devetmilimetarski poluautomatski pištolj, koji, naravno, nije mogao ozbiljno da naudi zveri poput medveda, ali im je ipak dobro došao. Kada su tokom noći zveri pokušale da napadnu kamp, vatreno oružje je bukvalno spasilo kosmonaute. Oni su pucali u vazduh i ti zvuci su oterali životinje.
Posle te priče Leonov se obratio rukovodstvu s predlogom da izrade specijalno oružje za kosmičke letove.
Rezultat rada tima sovjetskih inženjera bilo je trocevni pištolj TP-82 ili TOZ-82, u kojem su se koristila dva različita kalibra. U gornjim cevima koristile su se patrone kalibra 40 milimetara, a donja cev je bila narezana i koristila je patrone koje su bile iste kao i za AK-74.
