Pomoću svojih podvižničkih trudova on steče nebesku otadžbinu.

Najpre je otišao u jedan manastir i postao monah, a docnije se udaljio na vrh jedne planine, kraj mesta zvanog Asiha.

Tamo je jedan mali prostor ogradio kamenim zidom i tu živeo blažen i bez krova i bez pokrivača.

Odevao se u kožu, a hranio raskvašenim graškom i bobom. Ponekad je uzimao po neku suvu smokvu, da bi okrepio nemoć tela.

Od početka do duboke starosti neprekidno je živeo u krajnjem uzdržanju. Ni u starosti nije promenio način ishrane i obitalište.

Za sve vreme svoga pustinjakovanja ovaj blaženi je junački podnosio sve nepogode vremenske.

Lice mu beše opaljeno, i telo mršavo da mu se pojas nije mogao držati oko bedara, nego mu je padao dole. On je stoga prišio pojas za odeću.

Pošto su ga mnogi posećivali, i narušavali mu molitveno tihovanje, on se povuče u jedno obližnje asketište, gde se podvizavao.

Ogradi jedan kraj zidom, i tu upražnjavaše svoje uobičajene podvige.

Kažu da je u toku svih sedam nedelja Velikog Posta jeo samo dvadeset i pet suvih smokava, iako je patio od neke vrlo teške bolesti.

U takvim neprekidnim trudovima i podvizima hrabri podvižnik dožive starost preko devedeset godina, i onda otide ka Gospodu, 440. godine.

|