U vreme opakog cara Likinija, koji vladaše istočnim delom carstva Vizantijskog, bi veliko gonjenje hrišćana.

U Nikopolju Jermenskom javi se namesniku carskom Lisiju sveti Leontije sa još nekoliko prijatelja svojih i reče mu da su oni hrišćani. „A gde je vaš Hristos?  Ne bi li raspet, i ne umre li?”, upita Lisije.

Na to mu sveti Leontije odgovori: „Kad znaš, da naš Hristos umre, znaj da i vaskrse iz mrtvih i vaznese se na nebo”.

Posle duge prepirke o veri Lisije ih izbi i baci u tamnicu, gde im ne davahu ni jesti ni piti.

Neka blagorodna hrišćanka Vlasijana donošaše im vodu i dodavaše kroz tamnički prozor.

I anđeo Božji javi im se u tamnici, da ih uteši i ohrabri.

Kada bi suđenje, javiše se Lisiju i dva tamničara kao obraćeni hrišćani, i još mnogi drugi, svega 45 njih na broju.

Sudija ih osudi sve na smrt tako da im prvo sekirom budu odsečene ruke i noge, pa posle da budu bačeni u oganj.

Ta grozna kazna bi doslovno izvršena, i duše svetih mučenika odleteše Gospodu svome u večni život.

Česno postradaše i carstvo naslediše 319. godine.

Molitva:

Mučenici Tvoji Gospode, u stradanju svome su primili nepropadljivi venac, od Tebe Boga našega, jer imajući pomoć Tvoju mučitelje pobediše, a razoriše i nemoćnu drskost demona: Njihovim molitvama spasi duše naše.