Naslov ovog teksta takođe bi mogao biti i – šta danas predstavlja Dan žena i zašto nam je i dalje potreban? I mnogo bi dobrih odgovora bilo: zato što taj dan ima vrednu istoriju, zato što je festival u čast svih ženskih dostignuća, zato što u svim oblastima još ima mnogo neravnopravnosti i možda najvažnije – zato što je prilika da budemo iskrene o osećanju sopstvene vrednosti, svojim potencijalima, uverenjima, strahovima.

Naš svet ima dugu istoriju diskriminacije žena a Osmi mart je suštinski podsetnik da se napredak ne dešava slučajno i da sva dostignuća i uspesi koje slavimo nisu došla lako, ali su pokazala da su moguća. Od Univerzalne deklaracija o ljudskim pravima i načela da su svi ljudi „rođeni slobodni i jednaki u dostojanstvu i pravima“, prošlo je 75 godina a nijedna država na svetu još nije postigla rodnu pravdu.

Svaki dan širom sveta žene i devojke i dalje doživljavaju diskriminaciju i teška kršenja ovih ljudskih prava. U srcu svih romantičnih priča, predstava o idealnom paru, često je kodiran oblik ženske inferiornosti koji im podriva samopouzdanje sugerišući da one treba da biraju između izražavanja sebe i sreće u ljubavi, dok istovremeno muškarce ubeđuje da sve postoji zahvaljujući njima. Takvi stavovi, inače široko prihvaćeni u društvu, proizvede neravnotežu moći koja suviše često završava zlostavljanjem, psihičkim i fizičkim.

U nevolji i siromaštvu u svetu živi više žena nego muškaraca, one često imaju malo ili nimalo pristupa zdravstvenoj zaštiti i ignorišu se u pogledu vlasništva nad imovinom i zemljom.

Prema podacima Ujedinjenih nacija, žene čine 70 odsto od 1,3 milijarde onih koji žive u nemaštini; u 86 zemalja se suočavaju sa nekim oblikom ograničenja posla, a 95 zemalja ne garantuje jednaku platu za jednak rad. Na globalnom nivou, žene i dalje imaju samo tri četvrtine zakonskih prava koja su data muškarcima – ukupan rezultat od 76,5 od mogućih 100, koji bi značili potpuni pravni paritet.

Pandemija je samo pogoršala stvari kada je reč o gubitku poslova i posebno porasta nasilja u porodici. Nasilje nad ženama jedno je od najčešćih kršenja ljudskih prava, rasprostranjeno je
širom sveta a počinioci se mogu naći u svakom društvenom i ekonomskom miljeu, naciji, veri i starosnoj grupi, u svim nivoima obrazovanja ili bogatstva.

Nasilje u porodici je globalni problem koji pogađa 35 odsto žena širom sveta. Procenjuje se da svakog dana bude ubijeno njih 137, od toga skoro 60 odsto od ruke partnera ili člana porodice. Od
svih žrtava ubistava koje su počinili partneri u vezi, 80 odsto su žene. Prema Nacionalnoj koaliciji protiv nasilja u porodici, u Sjedinjenim Državama u proseku skoro 20 ljudi u minuti biva
fizički zlostavljano od strane partnera, a kada je reč o evropskoj statistici, svaki četvrti ispitanik u EU poznaje ženu koja je bila pogođena porodičnim nasiljem. Čak 78 odsto Evropljana smatra
da je nasilje u porodici široko rasprostranjen problem.

Nažalost, više istraživanja pokazuje da se u poslednjih nekoliko godina broj ubistava vezanih za rod povećao, delom i zbog pandemije, karantina i ekonomskog uticaja tih faktora. U 2019. i 2020.
godini broj rodno povezanih ubistava porastao je u Zapadnoj Evropi za 11 odsto, u južnoj Evropi za oko pet, dok je u Severnoj Americi femicid u porastu za osam procenata. U najsiromašnijim
zemljama sveta ti procenti su još viši.

Od žena koje dožive nasilje manje od 40 odsto njih zatraži pomoć bilo koje vrste. U zemljama sa dostupnim podacima o ovom pitanju, među ženama koje traže pomoć većina se obraća porodici
i prijateljima. Vrlo malo njih obrati se formalnim institucijama – manje od 10 odsto obratilo se policiji. Najčešći razlozi za netraženje pomoći bili su verovanje da je nasilje normalno ili
da nije previše ozbiljno, ili strah od posledica – daljeg nasilja, gubitka dece, ili pak od sramote u porodici. Neke ispitanice su se plašile da im niko neće verovati ili da neće dobiti pomoć, a u paketu sa tim ide i podatak da su samo 13 odsto svih policajaca širom sveta žene.

Prvi korak koji se u tom smislu mora učiniti je da nasilje nad ženama prestane da se tretira kao lični, već kao društveni problem koji se može i mora sprečiti. Dakle, izvesno je sasvim da i u današnjem društvu, koje sebe smatra savremenim, postoji mit da pitanja vezana za ženska prava nisu velika stvar. Stavovi idu od onih koji veruju da rodni jaz zapravo ne postoji, do druge krajnosti koja smatra da su napori pojedinaca nedovoljni i ne mogu doneti nikakvu promenu.

Nije mali broj, međutim, ni onih koji veruju da se bližimo uzbudljivom istorijskom periodu kada će društveni koncept priznati rodnu ravnopravnost. Dok se to ne desi – Osmi mart ostaje glas sveta za žene, piše "Glas osiguranika".