Zbog toga je proces starenja poslednjih decenija predmet temeljnih analiza, socioloških i psiholoških. Jer, iako se najčešće povezuje sa fizičkim promenama, starenje nije samo biološki već isto toliko i kulturološki proces.
Različite kulture imaju različite stavove i prakse u vezi sa starošću, a te drugačije perspektive imaju ogroman uticaj na svako pojedinačno iskustvo.

Svaka sredina ima svoje kodekse ponašanja za sve starosne grupe, odnosno stereotipe i standarde koje treba ispuniti.

Negde se, prema tradiciji i civilizacijskom nasleđu, slavi proces starenja i poštuju svoji stariji, dok su druge sredine usredsređene na mlade a stariji ostaju u drugom ili trećem planu. Izgledati mlado i dinamično, imperativ je većine zapadnih kultura koje naglašavaju atribute kao što su nezavisnost i individualizam. Ovo je, kažu sociolozi, najčešće povezano sa tamošnjom dominantnom radnom etikom koja vrednost pojedinca vezuje za njegovu ili njenu
sposobnost za rad – nešto što se smanjuje u starosti. Ako analiziramo uticaj recimo američke kulture, nju prevashodno karakteriše strah od starenja, odnosno pokušaji da se taj proces na sve načine odloži. Spoljašnji izgled je jedno od primarnih sredstava za određivanje godišta, a strah od toga da izgledate staro krije bojazan od gubitka društvenog identiteta.

Pored toga, američka kultura pridaje primarni značaj finansijskoj nezavisnosti, pa se koncept uspešnog i produktivnog starenja obično tumači sa ekonomskog stanovišta, kao dalja sposobnost stvaranja profita ili barem ne predstavljanje tereta porodici i drugima. Plus, očekivana sposobnost starije osobe da se „ponovno izmisli” – pronađe nove aktivnosti, hobije i interesovanja. Još jedna specifičnost američkog mentaliteta u prilog imperativa nezavisnosti jeste način na koji se nose sa bolestima i bolovima. Stariji ljudi u Americi često nerado priznaju da imaju zdravstvene probleme, a i kada se sa tim suoče, po pravilu daju prednost lekovima kao „brzom“ rešenju, jer im takav oblik lečenja omogućava da se sami bore sa bolešću, iako on može dovesti i do štetnih posledica.

Za razliku od ovog modela, istočne kulture, poput kineske, pridržavaju se konfučijanske tradicije „sinovske posvećenosti“, koja daje prednost porodičnoj zajednici i vrednuje starije sa najvećim poštovanjem. Međutim, brza
industrijalizacija Kine izazvala je ogromne migracije u urbana područja, što je dovelo do toga da mnoga odrasla deca žive daleko od svojih roditelja koji su ostali u ruralnim sredinama. To je verovatno jedan od razloga zašto je pre
nekoliko godina u Kini usvojen Zakon o pravima starijih osoba koji upozorava decu da nikada ne zanemaruju i ne diskriminišu starije, te im nalaže da često posećuju svoje roditelje bez obzira na to koliko daleko žive.

Zakon takođe uključuje mehanizme za sprovođenje: potomci koji ne obilaze majku i oca suočavaju se sa potencijalnim kaznama u rasponu od novčanih do zatvorskih.

Kao u kineskoj kulturi, i u Južnoj Koreji univerzalno očekivanje je da se uloge menjaju kada roditelji ostare, i da je ne samo dužnost, nego i čast odraslog deteta da brine o svojim roditeljima. A Korejci ne samo da poštuju starije, već ih i slave – 60. i 70. rođendan su istaknuti životni događaji koji se obeležavaju velikim porodičnim zabavama i gozbama.

Teško je zamisliti da bi kineski Zakon o pravima starijih bio zakonodavni prioritet u mnogim zapadnim kulturama, ali je Francuska 2004. donela sličnu uredbu (član 207 Građanskog zakonika) kojom od svojih građana zahteva da
ostanu u kontaktu sa ostarelim roditeljima. Uredba je, međutim, doneta tek nakon dva uznemirujuća događaja: jedan je objavljivanje statističkih podataka da je Francuska imala najveću stopu samoubistava penzionera u Evropi, a drugi da je 15.000 ljudi umrlo zbog posledica toplotnog talasa, i to većinom starijih od kojih su mnogi bili pronađeni tek nedeljama pošto su preminuli.

U nama najbližoj, mediteranskoj kulturi, nije neuobičajeno da više generacija živi pod jednim krovom, dele dom i sve obaveze oko njega. U savremenoj interpretaciji ovog životnog uređenja, na najstariju generaciju se često oslanja u brizi o najmlađima dok su njihovi roditelji na poslu. Kao takvi, stari dugo ostaju potpuno integrisani u porodicu.

Kao što smo već pomenuli, brojni su stereotipi o uspešnom, produktivnom ili udobnom starenju iako se čini da se ovi pojmovi mogu tretirati kao jedna celina. Starije osobe se, što je dobro, sve više se vide kao oni koji doprinose razvoju i čija sposobnost da i dalje rade za sopstveni i boljitak društva treba da bude utkana u politike i programe na svim nivoima. Ali, gledište sa kog ćemo tumačiti da li ispunjavamo zadati koncept uspešnog starenja, najtačnije će definisati svako prema svojoj meri.

Uz mali savet prijatelja – brinite najpre o sebi i o svom zdravlju i trudite se da što duže budete nezavisni; živite onako kako vam prija i ne ispuštajte osećaj smisla i optimizma, piše Glas osiguranika.